Njegov
prag je bio dva koraka od mog praga. Haustor je smrdio na urin, pa sam uvijek
zamišljao kako su sve komšije pesniti; svi stanari osim mene. Ja sam bio čist,
vodio sam red o higijeni, guzicu sam prao vodom, a ne samo papirom… tako, te
stvari.
I
kao da su htjeli moju sumnju da potvrde, čujem ti ja jedne noći u ponoć neko
lupkanje ispred svojih vrata. Ustanem iz kreveta, odem do ulaznih vrata stana,
otvorim, a tamo nikog. Pogledam ja prema dole i ugledam oglođenu hrpu pilećih
kostiju na otiraču. „Mačke donijele“, pomislim, ali ubrzo shvatim da su kosti
svezane u buket crvenim koncem. Kad povratio nisam od srkleta i šuhve.
–
Ciganija baca sihre – kažem poluglasno ne bi li me čuli baksuzi. – Majku vam
pesnitsku! – i zatvorim vrata. Desi se to još dvaput, dvije noći zaredom. Isto.
Tri
dana poslije. Kod hodže. Salijeva stravu. Kaže ništa ne vidi, nije htio ni da
naplati. Tad sam se zabrinuo.
Evo danima ne spavam. Ne perem se. Zvukova nema više, a ni kostiju pred vratima. A nema više ni njegovog praga. Odselio se valjda.
Evo danima ne spavam. Ne perem se. Zvukova nema više, a ni kostiju pred vratima. A nema više ni njegovog praga. Odselio se valjda.
