– Ne pamtim
kad sam bio u ovom gradu.
Mahirovo
tijelo trehnu u fotelju.
– Zadnji put
prije četiri godine možda.
– Zar toliko
dugo? – pitao ga Selim.
– Da, da –
klimao je Mahir glavom. – Ako nije i više.
Sjedili su
odvojeno od ostalih u diskoteci. U separeu.
– Koliko stane
ljudi u ovo? – pitao se Mahir naglas.
– Jedno
osamsto – procijenio je Selim.
– Osamsto
ljudi puta dvadeset maraka – namignuo je Mahir Selimu i iz džepa svoje kožne
jakne poče da vadi kutiju s cigarama.
– Plus svako
neka popije tri pića u prosjeku, puta četiri marke – dopuni Selim i također
izvadi kutiju s cigarama.
– Lijepa je to
para.
– Lijepa,
lijepa.
Zapalili su
cigare. Konobar im donese za sto po flašu piva koje su ranije naručili dok su
stajali za šankom. Nazdravili su.
– Jebeš i
pare, ba! – reče Mahir i spusti flašu na sto.
Selim ga
pogleda poprijeko.
– Ozbiljno ti
kažem – nastavi Mahir i povuče dim. – Mogu ti reći da mi je dosadilo sve ovo.
– Pare ti
dosadile?
– Ma sve mi je
dosadilo. I pare, i poso, ma sve. Ogadilo mi se više. Najviše bih volio otići
negdje na neku njivu, napraviti sebi neku ćuku, kupiti sebi kravu, koju ovcu,
kokoši; posaditi sebi baštu s povrćem, koju voćku i polahko.
Selim se
glasno nasmija.
– Da budeš
čoban?
– Šta fali?
Možemo se i ja i ti smijati koliko hoćemo. Ljudi žive bolje od nas. Nema
sikirancije. Ljepota. Sjede čitav dan na svježem zraku, kreću se i dobro se
hrane. Koliko radiš, toliko dobiješ. Radiš sebi, a ne drugome... ne znam... ja
bih uživao u tome.
Selim je s
osmijehom na licu tresao glavom.
– Ne znam... –
reče i ponovo se napi piva.
– Šta ne znaš?
– prekide ga Mahir. – Nemaš tu šta da znaš. Tako i treba da bude život. Radiš
koliko ti treba i gotovo. Ni više ni manje. Kažu „od viška glava ne boli“. Ma
boli! Kako neće boljeti?
Kroz hodnik,
koji je vodio od separea do glavne sale diskoteke, čuli su se urlici i
zviždaji. Ženski glas preko mikrofona pozdravi goste. Bučna muzika poče da
udara kroz zvučnike kao da će iz njih svakoga momenta da iskoči stampedo
razjarenih bikova. Ženski glas popraćen pretjeranim ehom poče da krešti falšove.
– Evo počelo
je – reče Selim i napi se piva.
Mahir klimnu
glavom.
– Doći će još
ljudi – pretpostavljao je Selim.
– I ja mislim
– složi se Mahir i okrenu se ponovo prema stolu za kojim su sjedili.
Selim je počeo
guliti naljepnicu sa svoje flaše piva.
– I tako –
iznenada reče dok je to radio. – Ti ćeš, znači, u čobane.
– Ako Bog da –
nasmija se Mahir.
– Pa neka ti
je sa srećom!
– A i ti ćeš
za mnom kada vidiš koliko malo brige to nosi sa sobom – reče Mahir sanjarski.
Selim ostavi
flašu sa koje je dopola zgulio naljepnicu i nasloni se u svoju fotelju. Mahir
je zanesen gledao negdje iznad Selimove glave.
– Bio jednom
jedan čovjek – poče Mahir iznenada pripovjedačkim glasom. – Ležao je kraj
rijeke i pecao. Dan je bio prelijep. Onaj prvi proljetni. Milina! Ležao je tako
nekoliko sati i upecao je skoro punu kantu ribe. A onda naiđe jedan ozbiljni
poslovni čovjek. Ugledao je našeg ribara i njegovu kantu s ribama. „Jesi li sve
to danas upecao?“, pitao ga je poslovni čovjek, a naš ribar odgovori:“Da“.
„Tako ležeći?!“, čudio se poslovni čovjek. Ribar klimnu glavom. „Pa znaš li
bolan koliko bi ribe tek mogao upecati da ne ležiš i da se malo više trudiš?“,
pitao ga je poslovni čovjek, a ribar reče:“I šta će mi to?“. Poslovni čovjek je
bio zbunjen njegovim upitom. „Čuj, šta će ti to. Pa šta ne pojedeš, prodaš i
kupiš sebi još jedno pecalo i odmah bi mogao još više upecati“, reče poslovni
čovjek. „I šta će mi to?“, pitao ga je ribar nezainteresirano. Poslovni čovjek
je već postajao nestrpljiv. „Pa i taj višak prodaš i kupiš sebi mrežu. Mogao bi
onda još više ribe upecati“, objasni poslovni čovjek. „I šta će mi to?“, ponovo
reče ribar. „Pa prodaš i tu ribu i kupiš sebi čamac. Znaš li ti koliko bi više
ribe mogao upecati kad bi pecao iz čamca na po rijeke?“, reče poslovni čovjek i
poče uzbuđeno mahati rukama, pokazujući na rijeku ispred njih. „I šta će mi
to?“, upita ribar ponovo. „Pa i to prodaš i kupiš sebi drugi čamac i zaposliš
nekog da zajedno s tobom peca. Odmah dupla zarada“, govorio je poslovni čovjek
strastveno. „I šta će mi to?“, ponovi ribar. Poslovni čovjek je postao bijesan
i počeo je iz sveg glasa da se dere: „Pa onda bi mogao sebi kupiti deset čamaca
i zaposliti deset ljudi da rade za tebe, a ti bi mogao po čitav dan ležati i
ništa ne raditi“. Poslovni čovjek se zadihao, a ribar ga pogleda i reče:“A šta
to, bogati, trenutno radim?“
Selim se
nasmiješi kao da je zadovoljena neka do tada nepoznata potreba u njegovoj duši.
– Pa ćeš tako
i ti? – upita on Mahira.
– Šta mi fali?
Ujutro ustanem; očistim kravama štalu; napojim njih i koze; obiđem kokoši;
ukradem pokoje jaje od njih; uberem sebi paradajza i luka u bašti; sjednem na
neki panj pored kolibe svoje i doručkujem. Polahko. Bez stresa. Malo okopam
baštu poslije; obiđem ponovo krave i milina!
– Pravo si ti
to zamislio – reče Selim, gledajući u Mahira, koji je bio zanesen svojom pričom.
– Zar to nije
suština života?
Selim slegnu
ramenima. Mahir povuče još jedan dim cigarete, a potom je ugasi u pepeljari.
Iza njih je grmjela muzika.
– Hoćemo li? –
upita Mahir.
– Hajmo! –
odgovori Selim, te iz unutarnjeg džepa svoje jakne izvuče komad crne tkanine.
